Лена,
не питаш.
Само гледаш.
И све знаш.
Ћутање ти има боју,
нешто између јутра и ноћи.
Кад ходаш,
улица стане —
као да не сме да дише.
Насмешиш се,
а мени срце заледи,
па опет крене.
Лена,
све што нисам умео рећи,
стало је у твоје име.
Кад одеш,
остају трагови.
Не на прашини —
него у мени.
И све што после тебе дође,
биће само покушај
да те заборавим.
А не успем.