То се коњи играју,
рече,
док ми се с рукама залепила за врат,
а дах јој топао,
као да је узјахала гром.
Киша је била,
али нико је није примећивао.
На пола пута до мене,
у половини погледа,
пала је,
и пустила да је хватам.
„То ти је од струје у крви“,
рекох,
а она се смеје и пали цигарету у мојој сенци.
Голо раме , као обећање,
нараменица што клизи ,као одговор.
Ништа нисмо рекли,
а већ смо се знали.
Целим телом.
Језик јој говори уназад,
а кукови напред.
Прстима ми казује где боли,
а ногама где да станем.
Негде иза нас , свет,
а испред само соба,
и душек који памти и оне пре нас,
али не као ми.
Твоје „аха“ није пристанак,
него поздрав.
И кад узјашеш тишину,
а ја паднем у грло твог даха,
немој рећи ,
то се ми волимо.
Реци ,
то се коњи играју.