Љубав, шта то беше.
Питам се,
као човек који је заборавио
где је оставио капут,
а зима га већ познаје по имену.
Беше ли то
кад тишина проговори
пре нас,
или кад се руке сретну
а не знају чије су?
Нешто као хлеб
што мирише јаче
кад га нема.
Или као вода
која највише боли
кад си жедан.
Љубав,
то је онај трен
кад не бежиш од себе,
него се први пут
сустигнеш.
Кад поглед постане
кућа без врата,
а у њој светло
које не гасиш
ни кад одеш.
Говорили су:
проћи ће.
А ја сам видео
како остаје ,
у гласу који више није исти,
у кораку
што понекад застане
као да нешто пребројава.
Љубав, шта то беше?
Можда рана
која није хтела да зарасте,
јер је знала
да ћемо без ње
лакше заспати.
Или спас.
Онај тихи,
што не виче,
не обећава,
али те не пусти
да паднеш до дна.
Не знам.
Само знам,
ако ме опет сретне,
нећу је звати по имену.
Стаћу.
И видећу
хоћу ли остати.