Волело се из све снаге,
као да свет више нема
ништа друго на памети
него да гледа
како јој дрхти раме
док тоне у загрљај.
Љубав је знала да буде груба,
али праведна.
Обарала ме
па подизала
једним тихим: „Дођи.“
И све друго је падало у страну.
Нисмо се штедели.
Ни речи, ни тишине.
Поглед је умео да заболи,
пољубац да санира све пукотине
као да их никада није било.
Кад смо падали,
падали смо у себе саме —
у онај кутак где мушка глава
не признаје страх,
а срце дрхти
кад остане откривено
пред женом
која зна твоје слабости.
И на крају остаје истина:
волело се
не зато што је било лако,
већ зато што није могло друкчије.
Из све снаге.
И целим човеком.
Па шта буде.