Снег је пао ноћас,
онако како само у песмама пада.
Тихо.
Као признање после дугог ћутања.
Није било потребе за речима.
Обукла је мој шал,
а ја сам јој завезао пертле.
То је љубав.
Не велике ствари,
него оне ситне
које нико не примећује.
Вивалди свира „Зиму“.
А ми корачамо у ритму.
Људи нас заобилазе,
гледају као да смо чудни —
јер се љубимо
на станици
док чекамо трамвај
који никад не долази.
Рекла је:
„Све што имамо
је ово сада.“
И ја сам схватио —
будућност се не планира,
него гради по један дан.
Држали смо се за руке
не зато што је клизаво.
Него зато што смо,
у свему,
падали заједно.
А кад смо кренули даље,
није било музике.
Само дах у залеђеном ваздуху.
И тишина.
Она што говори све.