Не знам ко је ком први опростио.
Можда она,
кад ми је без речи
поправила крагну.
Можда ја,
кад јој нисам рекао „Зашто тако?“
него „Хајде да прошетамо.“
Пупољци су пукли на тротоарима
као да им је досадило ћутање.
Пролеће не пита — оно настане.
Као осмех на лицу
који ниси планирао.
Музика у позадини —
неко свира Вивалдија
из отвореног прозора.
Опет „Пролеће“.
Класика, ал’ увек упали.
Љубав се врати
кад најмање очекујеш.
Сели смо на клупу
коју нико не примећује.
Они који журе не разумеју људе
што само седе,
што ћуте,
што се погледају као да је први пут.
Све је мирисало на почетак.
И на праштање.
И на руку коју ти неко да
као да каже:
„Још сам ту. И бићу.“
Љубав није када не паднеш.
Љубав је кад паднеш,
и не мораш сам да устајеш.
Пољубила ме је
тако тихо да сам прво помислио
да сам то сањао.
Али остао је траг кармина.
И на души.
И на улици где нико не гледа уназад.
Станци смо, у ствари.
Међа између краја и почетка.
Пролеће — кад све опет има смисла.