Кад све утихне
и кад ти име
више нико не изговара,
схватиш
да ниси остао без људи,
него без гласа у њима.
Нисам ја вук,
али знам како је
кад те обилазе у широком луку,
кад осете да си рањив
и праве се да не виде
шта још крвари.
Останеш сам,
не зато што си отишао,
него што су други нашли
топлије приче,
лакше дане,
а туђу муку оставили
иза леђа.
Боли то ћутање
више од сваке речи.
Боли кад схватиш
да си био јак
док си носио друге,
а сувишан
кад си спустио терет.
Ипак, стојиш.
У снегу, у тишини,
са свим што си изгубио
и са оним
што ти нико није могао узети ,
образ
и навику да издржиш.
А ако ме једног дана не буде,
не тражите завијање.
Биће довољно
што сам остао човек
и онда
кад је било најлакше
постати нешто друго.