На таван сам се попео,
не да нешто тражим, него да застанем.
Мирис старе даске ,
кора од сећања, под ногама крцка.
Сунце кроз разједен кров
баца прашину у златним траговима,
као да Бог слаже
албум од заборављених дана.
Ту је дедин шешир,
искривљен, али жив.
И лула – празна,
али у њој мирише цела једна тишина.
Један сто, са флеком од вишања,
и столњак који је баба штоповала
сто пута ,
и сваки бод носи њену тишу молитву.
Ја – мали, у углу, са књигом о Тарзану,
и сунце што ми прави венце по коси.
Нађох слику: ја у прљавим шорцевима,
држим змаја, дедина сенка иза мене.
У кутији , писма, без поштанског жига.
Писана руком, кад је љубав мирисала
на тинту и стрпљење.
Једно је за њу,
друго за њу,
треће је остало недовршено.
Нађох и сат што више не куца.
А можда баш зато још вреди ,
он се зауставио кад је време имало смисла.
Кутија пуна дугмади, ниједно исто,
као људи , сваки на своје место.
Огртач од чебета и џемпер што је гребао,
ал’ грејао, као загрљај кад те неко чека.
У углу, на сандуку , стари бицикл.
Рђа му сјаји као успомене које не дираш
да не би нестале.
Пролеће…
да, пролеће је и сада,
али овде цвета нешто друго ,
неко старо мирење с оним што је било.
Силазим полако,
не узимам ништа.
Само носим у себи
један дах прашњавог маја,
који ми, ето, поново
разгрће груди.