Једно познанство
носим са собом.
Чуперак плави у коси,
и ништа више
не морам да знам.
Горда.
Понекад расплакана.
Насмејана, скоро увек.
Знала је и да се наљути,
али то није био бес.
То је била брига.
Умела је
лептирима крила да врати,
себе да подели
тамо где је живот зове.
Понекад се питам где је.
И да ли ће доћи
да ми речима својим
ону њену топлину
још једном донесе.
То познанство ми недостаје.
Сви остали,
забављајте се,
пијте,
тулумајте.
Она…
где је?
То је било
моје познанство.