Нисмо се везали рукама.
Речима јесмо.
Твојим „остани“,
мојим „ћути, биће добро“.
Љубав је личила на слободу
док није затегла,
док се није навукла као навика
што мирише на сигурност,
а боли као истина.
Носили смо се као тајну,
а говорили да смо искрени.
Између те две заблуде
изгубили смо једно друго.
Окови од ружа,
поклонили смо их заједно.
Мекани на додир,
са трњем које се не види
док не пожелиш да одеш.
Ти си љубав мешала са страхом,
ја са тишином.
Ти си говорила „држим те“,
ја сам мислио „штитим те“.
Нико није питао
да ли боли.
Покајање није плач.
Оно је живот после.
Седне између нас
као празна столица
и учи нас да гледамо
без оправдања.
Да смо знали,
волели бисмо лакше.
Са више поверења,
мање стега,
са шаком која уме
да се отвори на време.
Сад корачамо одвојено,
полако,
да не повредимо ни једну ружу
која је остала у нама.
Окови су пали.
Мирис остаје,
да нас подсећа
како се неко воли
и како се пушта.