Миња,
кад кажем твоје име,
нешто у мени стане.
Не од страха,
него од оног мира
који се ретко деси човеку.
Кад уђеш,
простор се среди сам од себе.
Ствари стоје мирније,
ваздух има облик твојих корака.
Ти не питаш.
Никад не питаш.
А све знаш.
У погледу ти стоји
оно што се не изговара.
Као да си научила тишину
да буде реч.
Смејеш се,
али не гласно.
Као да нећеш да пробудиш дан.
Ја те гледам
и мислим ,
ако и постоји нешто више од овога,
нема потребе да га тражим.
С тобом се и обичан тренутак
задржи дуже
и не жури да прође.
Не мораш да ме додирнеш,
ни да ме позовеш именом.
Довољно је што си ту
и што дишеш тако тихо,
као да не желиш да пореметиш
оно мало мира
што сам скупљао годинама.
Понекад,
кад закасниш погледом,
нешто ме заболи ,
али то није страх,
него сећање
на све што је било пре тебе.
И тад схватим ,
не лечиш ти моје ране,
него их држиш нежно,
да не забораве да су живеле.
Миња,
није ствар у љубави,
него у томе
што уз тебе човек
постане свој.