Жене су феле чудног кова.
Стих и тишина. Песма и грмљавина.
Умру по сто пута у себи ,
а нико не примети.
Смеју се као да су море виделе,
а плачу као да га више нема.
Понекад су саме себи довољне ,
понекад цело небо није доста.
Понекад хладне као порцелан,
па пукну од једне топле речи.
А понекад пуне жара и ветра ,
па горе, па носе, па нестану.
Када су поносне , не прилази.
То није зид, то је молитва.
Поглед им тада види векове,
а корак , као да гази по облацима.
Када су саме ,
свеједно нису празне.
Њима и тишина прави друштво,
а мисли им граде катедрале.
Када су пуне духа ,
свет се заустави на трен.
Смех им постане река што носи,
речи им буду мудрије од књига.
А када им није ни до чега ,
свет је сувишан.
Чак и сунце изгледа некако наметљиво.
Ћуте, и то је песма.
Када им неко недостаје ,
не питај.
То је као да недостаје део срца
а и даље куца.
А кад им не недостаје нико ,
не значи да не воле.
Само знају да преживе
и кад им се сви одузму.
Кад им не треба нико ,
не значи да су хладне.
Можда су само
превише пута чекале.
А кад им треба све ,
дај им нежност,
али и мир.
Никад их не своди на једно.
Жене су феле чудног кова.
Смеша тајне, ватре и гласа.
Нема ту мапе, ни кључа,
али вреди залутати.
Оне не траже да их схватиш ,
само да не окренеш главу
кад ћуте.
Кад љубе ,
љубе као да је то
једино што ће икад бити.
Кад оду ,
остаје ти тишина
са њиховим обликом.
Жене су феле чудног кова.
Бог је, чини се,
најпре направио њих ,
а тек онда себе.