Видиш, роде.
Упознах је.
Скоро.
Не на улици,
ни у некој биртији.
Упознах је у причи,
онако, у пролазу,
кроз реч
или две.
Упознах је
док су облаци сиви
на кишу слутили.
Киша не паде.
Мени,
још један осмех
припаде.
Е, роде.
Тај осмех
неку снагу ми даде.
Од тада, збуњен,
тај осмех сањам.
Будим се окамењен,
слеђен,
кад га не сањам.
Љубоморно
за себе га чувам.
У срце стављам.
Одатле га
нико украсти не може.
Е, роде.
Зашто ово теби причам,
не знам.
Нећеш схватити,
а можда и хоћеш.
Само,
не причај ником
да тај осмех сањам.