Чаршијом, крај куће њене,
прођох.
Пут ме туда нанео.
Иначе, туда не идем.
Али нешто ми рече, иди,
покајати се нећеш.
Кроз дебеле завесе
тек силуете.
Жубор гласова,
потоци смеха.
Музика, непозната,
а прија.
Громко одзвања стакло
кад чаша чашу дотакне.
Осмеси се деле.
Пристојне речи.
Хвале и спеви.
Наклони дамама.
На плес зову.
Сродне душе
за мало пажње моле.
Дуге хаљине,
до глежњева, не више.
Ноге би брже,
страсније,
љубавније.
Али понос
им не да.
У очима жеља.
Страст.
Жудња за нечим
што име нема.
Стојим.
Као кибицер.
Тај поглед тражим.
Да ме туга вечерас прескочи.
Да та два ока угледам.
Па да чаршијом овом
наставим даље.
Памет ми рече, иди.
Сад знам,
нисам тражио пут.
Тражио сам њу.