Утихнуше трубе,
одоше пајаци,
од циркуса само шатра оста.
А дођосмо смерно,
да гледамо и смејемо се скупа.
Покупи се ова шудна свита,
од мачака разних, лавова,
камила жедних. Нека шудна елита.
Ал то није прича моја,
ја сам дете неког другог соја.
Овде, под шатром оволиком,
налазисмо се, са њом, вец,
тепала ми диком.
Кад шатре ове сутра не буде било,
бићу кривац, зваће ме дебилом,
Данак, овом новом добу,
спреман сам да платим,
а уједно себи, нецу да дозволим,
за тим осмехом,очима жарним,
увојцима плавим,
не, нећу да патим.
Вратиће се она,
као овај циркус силни,
са сабљом у устима,
један призор дивни.
Познати ме неће,
сабљу у мене сасукаце.
Али, нема везе, јаук добити неће.
Кад препозна очи сто волеше је,
отићи ће циркус,
без збогом и поздрава.