Јесен је била као Вивалди —
прецизна, тиха, златна.
Лишће је падало без буке,
као речи које не изговоримо.
Седела је преко пута.
Чај од камилице.
Ја — загледан у прозор.
Обома је било јасно:
није било свађе,
али нешто се мењало.
Љубав понекад личи
на успаван телефон.
Не звони.
Али ту је.
И ти знаш — кад зазвони,
нећеш бити спреман.
Поштовање је ћутање
кад можеш да вичеш.
Поверење је поглед
кад окрене главу.
Љубав је у томе
што ћеш и даље чекати
да се врати поглед.
Ми нисмо били стихови,
него паузе међу њима.
Станци, у ствари.
И сви су говорили
да се нешто сломило.
А ми смо знали —
само се годишње доба променило.
И да ће зима
бити само још један доказ
да љубав преживљава
најхладније ноћи.