Стишала је телефон.
То сам запамтио.
Не због мене — због мира.
Због нас.
Ниједне речи сувишне у кафани.
Љубав је ћутање кад све знаш.
Није смела гласно да се смеје,
али је у мени звонила, као виолина.
Вивалди је негде у позадини
свирао „Лето“ —
и стварно, било је лето.
Зној на челу,
капутић у њеним рукама —
јер никад не знаш
кад ће време да се промени.
Људи нас гледали.
Нису разумели
зашто се држимо за руке
као да ћемо пасти.
А ми —
падали смо стално.
Али једно друго хватали.
И некад нам је и то било довољно.
Пољупци — не као у филмовима,
него брзи,
згрчени,
на улици,
да не побегну.
Љубав се не каже.
Љубав се хвата.
И носи,
као успомена на лето,
кад се све променило.