Гледао сам латице руже
како падају тихо,
као да свака једна
неку своју тајну носи.
Ружа — предивна,
а већ уморна од света.
У њој сам видео сузе:
тихе, скривене,
али немирне.
Као да за неким чека,
као да нечије име
под латицама чува.
И тад сам схватио —
пати за оним
ко ће јој једног дана
живот да врати.