На последњи пут се спремам,
а не знам куда.
Само небо ћути,
и све ми прашта чуда.
Не носим ништа ,
ни речи, ни глас.
Само један осмех,
што ме гледа кроз вас.
Светло са прозора
пада ми на лице,
као благослов,
или ситна ситна кривице.
Све што рекох,
све што прећутах,
оста у зиду
где је срце слушало дах.
Не плачи, не вреди,
све је већ речено.
И кад одем ,
остаће нешто спремљено.
Једна песма,
једна тишина,
једна душа
што се враћа у прашину.
А ти, ако ме тражиш,
немој у сузама.
Нађи ме у ветру
и у мирису тамјана.