Лепо је,
кад имаш са ким да поделиш
оно што не стане у речи.
Поглед
који те одмори.
Осмех
који те поправи.
Ситну тишину
у којој осетиш да ниси сам.
Лепо је,
кад неко држи исти бокал,
кад се две сузе помешају
па више не знаш која је чија.
Кад бол има име,
а патња , загрљај
који је чекао управо тебе.
Лепо је,
кад се срећа у теби роди
а у неком другом настани.
Кад јутро не изгледа исто
ако га он или она не види.
Кад сутра добије смисао
само зато што није твоје само.
Лепо је,
кад трава заблиста
па се ухватите да се смејете
истој ситници.
Кад кафу попијете
из једне шоље,
онако, без журбе,
као да је свет коначно стао
да вас сачека.
Лепо је,
тај мирис хлеба
из старог шпорета,
кад се у ваздуху осети
нешто налик дому.
Нешто налик на „остај“.
Лепо је.
Кад имаш неког
за све што ти се прећути.
И одједном видиш ,
није живот био узалудан.