Večeras neću naručiti piće
samo tihu reč od tebe tražim
dok žuriš između stolova.
U očima ti vidim priču neispričanu
svaki tvoj korak odmeren, ali umoran
kao reka što potajno čezne za mirom.
Nekad davno, pogrešno sam sudio
između nas zidove sam gradio
od ponosa tvrđe, od straha više.
Pokajanje mi sad gorko na jeziku
dok te gledam kako služiš druge
osmehe deliš što meni nekad behu namenjeni.
Spustio bih čašu na tvoj pladanj
ali ona je prazna kao moje obećanje
sada tek shvatam šta sam izgubio.
Oprosti mi za sve neizgovoreno
za ljubav koju nisam umeo da čuvam
kao što ti čuvaš dostojanstvo u ovoj buci.
Oprostiću i sebi jednog dana možda
kad naučim da volim bez očekivanja
kao što ti voliš ovaj posao nezahvalni.
Sve dok čekaš zadnju porudžbinu
ja ću čekati tebe, dušo moja
da nas ponovo sastavi život u tišini.
