Твоје очи – дубока језера сећања
у којима се давим сваке ноћи.
Зашто и даље тражим твој одраз у њима
када знам да више ниси ту?
Наше руке, некад тако чврсто испреплетене,
сада су само успомене које бледе.
Зашто их и даље пружам у празнину
очекујући додир који неће доћи?
Речи које нисам изговорио
теже су од камења на мом срцу.
Зашто је кајање увек дошло прекасно,
када су трагови већ утиснути у песак времена?
Љубав – тихи убица, нежни џелат
који ме кажњава твојим одсуством.
Зашто сам дозволио да оде,
кад сам знао да је она мој дах?
Зашто те и даље тражим у сваком углу собе,
у сваком звуку ноћи, у сваком трептају свитања?
Зашто – питање без одговора,
вечна песма покајања.
