Из далека видим, осећам како постељу милује.
Како дише, сну се предаје.
Сва топла, није то од ватре у камину.
Нежна као пролећни маслачци.
Мирише на себе.
Разум ми одузе.
Очи уснуле, снови се смењују, видим.
У сну, осмех на лицу, не треба ми више, ово памтићу.
Лепота њена када санја је најлепше нешто, и о томе се не говори.
Зато са причом престајем.
Још мало те лепоте да замишљам, јер, као што рекох, ми смо далеко.
