Не препознајем.
Из даљине стиже
тај глас.
Њен је,
а не разумем га.
Ветрови, ваљда.
Кише и олује
не дају
да се њен глас чује.
А за њим чезнем.
Да га чујем,
свим силама
на пут да станем.
Само тај глас
да чујем.
Онако умилан ,
речима милује,
погледом додирује,
а додиром
све ране лечи.
Ветрови, стојте.
Бар на трен
да одахнемо,
ви и ја.
Па онда опет
у коштац да се хватамо.
Али знајте:
кад њен глас чујем,
јачи сам
од вас.