Пустош.
Отрадија једна.
Јутро, никад да дође.
Хладно није.
Каљава пећ,
још каљавији ја,
топло је.
Гаврани црни,
поранили,
нађу ли ишта ,
њихово је.
Мало још
ње, топле,
мирише на зору,
мало сунца у њој да се окупа.
Будан, а као да сниш.
Себе питаш:
да ли ја то сањам?
Не, ја не умишљам то.
Осмех њен ти говори:
„Снови су за нама,
и биће заувек.“
Гаврани црни,
ви птице злослутнице,
некоме показасте лице.
Дужници сте моји ,
хвала вам на том.