Кажу, свако има своју боју.
Ја знам.
Неко носи плаву тишину,
дубоку,
да у њој можеш да се сакријеш.
Неко црвену ватру,
која не пита
шта ће од тебе остати.
Има жутих,
као први зрак
што те подигне
и кад ти није до јутра.
Зелени не говоре много.
После кише миришу.
Њихово присуство
тихо поправља свет.
Твоја боја
није као моја.
И хвала Богу што није.
Кад се додирну,
не сударају се.
Преливају се.
Праве нову нијансу
коју нико пре нас
није носио.
Живот није црно и бело.
То је за екране.
Живот је мозаик.
Нерван, разливен, жив.
У свакој боји
куца срце.
И кад се једном помешају,
ако су праве,
више се не раздвајају.
( Мојој музи. Соњи)