Улицом, у једном смеру што води,
закорачићемо сви.
Ко раније, ко касније,
не бирамо ми.
Друрмом тим кад кренеш,
за тобом, са ципела твојих,
трагови остају.
Трагови ти, некад,
само су влажни,
време их осуши.
А некад, блато на ципелама носиш.
И ти трагови остају, дуже,
до прве кише, која и њих обрише.
Можда, да бос туда кренеш,
било би нај боље.
Без ципела влажних,
од блата каљавих.
Ногу чистих, не умазаних,
гордо, уздигнуте главе,
корак по корак,
босоног.
